Separacijska anksioznost je emocionalna reakcija koja se javlja kod osoba kada su odvojene od osoba ili mesta koja su im emotivno bliska i poznata. Ovo stanje se najčešće povezuje sa decom koja se razdvajaju od svojih roditelja, ali može se javiti i kod odraslih. Kroz ovaj tekst, istražićemo šta je separacijska anksioznost, kako se manifestuje i kako se može suočiti s njom.
Separacijska anksioznost je normalna faza emocionalnog razvoja kod dece i često se javlja oko šeste meseci života. To je reakcija na shvatanje da se svet oko njih može menjati i da se roditelji ne nalaze uvek prisutni. Ovaj oblik anksioznosti obično prolazi kako dete stari i razvija veće samopouzdanje.
Međutim, separacijska anksioznost može se javiti i kod adolescenata i odraslih. Odrasli oblik separacijske anksioznosti obično nije vezan za roditelje, već za emotivne odnose, partnere ili bliske prijatelje. Odrasli sa ovim oblikom anksioznosti često doživljavaju intenzivnu nelagodu kada su odvojeni od ljudi koji su im emocionalno bliski.
Simptomi separacijske anksioznosti
Oni mogu varirati od osobe do osobe, ali uključuju:
Osećaj tuge i anksioznosti: Osoba sa separacijskom anksioznošću oseća intenzivan osećaj tuge, brige i anksioznosti kada je odvojena od bliskih osoba ili mesta.
Strah od gubitka: Osobe sa ovim poremećajem često osećaju jak strah da će izgubiti osobu ili mesto od kojeg su odvojeni.
Fizički simptomi: Anksioznost može izazvati fizičke simptome kao što su glavobolje, mučnina, vrtoglavica i ubrzan srčani ritam.
Potreba za izbegavanjem odvajanja: Osobe sa separacijskom anksioznošću često pokušavaju da izbegnu situacije koje izazivaju odvajanje, što može dovesti do socijalne izolacije
Kako se suočiti sa separacijskom anksioznošću
Suočavanje sa ovim stanjem može biti izazovno, ali postoje koraci koje osoba može preduzeti kako bi se nosila s njim:
Svest o problemu: Prvi korak je prepoznati i prihvatiti da postoji problem s odvajanjem. Osoba mora razumeti da je njihova anksioznost neosnovana i da je deo emocionalnog iskustva.
Rad sa terapeutom: Terapeut koji se bavi anksioznošću može pomoći osobi da razume uzroke svoje anksioznosti i da razvije strategije za suočavanje s njom.
Postavljanje granica: Postavljanje granica u odnosima može pomoći osobi da se oseća sigurnije u vezi sa odvajanjem.
Postepeno izlaganje: Postepeno se izlaganje situacijama koje izazivaju odvajanje može pomoći osobi da razvije veću toleranciju na anksioznost i da nauči kako da se suoči s njom.
Samopomoć tehnike: Vežbe opuštanja, duboko disanje, meditacija i joga mogu pomoći osobi da se smiri i smanji anksioznost.
Podrška bliskih osoba: Razgovor sa bliskim osobama o svojim osećanjima i potrebama može biti od pomoći. Bliske osobe mogu pružiti podršku i razumevanje.
Lekarska terapija: U nekim slučajevima, lekarska terapija može biti potrebna za upravljanje simptomima separacijske anksioznosti.
Separacijska anksioznost može biti izazovna, ali uz odgovarajuću podršku i rad na sebi, osobe koje se bore s ovim stanjem mogu naučiti kako da se nose s njom i smanje njene simptome. Važno je da osoba ne odustaje, već da aktivno radi na rešenju ovog problema kako bi mogla uživati u srećnim i zdravim odnosima i odvojenostima od bliskih osoba.
(osnazenazena/pixabay)
